Gostujući tekst: Snežana Maričić
Horor se nalazi u spoznaji, “otkrivanju čudovišta”, ali takođe i u nepoznatom. Robert Ejkman voli da se poigrava ovim činjenicama i da ih kombinuje u svojim pričama. Ponekad voli da oduži priču, koja nam se čini kao priča običnog čoveka i običnog života kako bi u poslednjih nekoliko stranica otkrio nelagodnu, ponekad stravičnu pojavu koja je više element magičnog realizma, a ne horora. Ponekad je užas prožet kroz čitavu priču, ali ništa konkretno nam ne objašnjava pojave sa kojima smo se susreli, već je ostavljeno na čitaocima kako bismo sami, ili zajedno sa naratorom, mogli da spekulišemo, što je takođe, ako ne i više, užasavajuća stvar koja naravno zavisi od čitaoca i njegove mašte.
Ono što je sigurno jeste da Ejkman voli svoje likove da provede kroz jedan izlet strave iz koje oni, na prvi pogled, izlaze često netaknuti, ali ih je u stvari to iskustvo promenilo na nepovratan način. Međutim, njih nije promenilo nikakvo novo saznanje, šta više, samo ih je podsetilo na ono što su oduvek znali, nešto za šta se nisu usudili da izvuku iz dubina svog nesvesnog.
“Često sam u životu zapažao kako mi nikad ne naučimo ništa – tačnije, ništa ne naučimo po prvi put. Mi već sve znamo, sve što smo, kao pojedinci, sposobni da ikada znamo, ili što nam je najbolje dato da znamo; i sve što drugi ljudi rade za nas je, u najboljem slučaju, da nas podsete, da nam malo podbodu mozak i skrenu ga s jednog skupa interesovanja na neki drugi, pomalo drugačiji.”
Čuvar časovnika
Ejkman spoznaju, ili bolje rečeno, podsećanje uvodi u unutrašnji svet, dok nepoznato ostaje u spoljašnjem svetu, govoreći nam da ljudi mogu normalno da vode svoje živote, ali se nikad neće u potpunosti osetiti kao istinski deo sveta u kojem žive, osećaće se kao neprirodna pojava. I zbog te neusaglašenosti sa prirodom, nikada neće u potpunosti shvatati u kakvom svetu žive, koji je potpuno indiferentan prema njihovim mukama.
Najmoćnije oružje kojim se Ejkman koristi jesu, neko bi rekao podrazumevano, reči. One su zaista u svakoj priči uklopljene tako da je frustracija, tuga, iskrivljenost, nelagodnost, strava i užas opipljivi. O vizuelnim i auditivnim pojavama ne mora ni da se priča. Za takav utisak je naravno zaslužan i prevodilac ove knjige koji ju je izvanredno preveo na naš jezik.
MAČEVI
Ova priča poseduje elemente magičnog realizma u vidu voditelja, devojke i, možda, publike. Za njih se zna samo da ne pripadaju svetu protagoniste, jer ne reaguju isto na pojave kao on, bilo fizički, bilo psihički. Takođe je čudna i ravnodušnost publike prilikom predstave, ali ona se može objasniti kroz poentu priče.
Naime, horor ima motiv žene kao objekta. Kao što čuvar vašara kaže
„Nije po ukusu žena. Žene ne vole velike zmije. A u današnje vreme žene su te koje imaju novac, i moć, i slavu, takođe“
Iako svaki muškarac žene tokom razgovara ih idealizuje, situacija je licemerno drugačija u realnosti. Publika, koja postaje učesnik predstave, i više nego dovoljno slikama ukazuje na to za šta u stvari služe žene – ubiti ili ljubiti. Ona je ništa više nego objekat koji zadovoljava određenu mušku potrebu. To je još više naglašeno time što je devojci dato manje od pet rečenica dijaloga. Nema svoj glas, ona je u službi drugoga. Zato se tako lako i čisto, bez ikakve zbrke, raspada kad je muškarac prema njoj nasilan, ali se brzo „regeneriše“, spremna za dalje izazove, zaduženja.
Sa druge strane, predstavljeno nam je razočaranje realnosti, više kao tragični element koji dodatno pojačava priču i njen utisak.
„Ali osetio sam kako još nešto nije bilo u redu. Kao što rekoh, nisam bio nešto naviknut na dodir polugolog ženskog tela, i mada sam bio manje-više potpuno obučen, istog sam trena pomislio kako je taj dodir bio razočaravajući. To me je pomalo potreslo. U stvari, baš me je gadno prodrmalo. To se često dešava kada činjenice bez najave zamene maštarije. Iznenada mi je sve to delovalo kao neki košmar. “
Zlo se nalazi u novom iskustvu, bolje rečeno u razočaravajućem odstupanju fantazije od realnosti. Iako nam je to najjasnije predstavljeno u kulminaciji priče gde se u rečima jednostavno oseća frustracija, ipak imamo naznake ovog motiva u predstavi, u ravnodušnosti publike koja je već dugo gledala i proživljavala ovaj program, i u samom ponašanju voditelja kojeg očigledno ništa više ne može da iznenadi. Pravo zlo je dosada svakodnevnice, iskusiti ono o čemu si dugo sanjao jer je to neminovno ogorčenje i, uprkos tome, ponavljanje ponašanja koje dovodi do zasićenja zadovoljenja svojih potreba.
PRAVI PUT KA CRKVI
Već na samom početku nas uvodi u pomalo iskrivljen svet i na prvoj stranici imamo rečenicu koja predstavlja možda i samu esenciju priče
„Konvencije su, zaista, jedino što naš štiti od drhtave praznine, mada je ta odbrana često jadna i beznadežna.“
Može se reći da ova priča ima temu života običnog čoveka, jednog građanina, ili u ovom slučaju građanke. Ljudi vode živote koji im se čine kompleksnim jer stvaraju slojeve racionalizacije, kompleksa, ambicije. Ali, u suštini, njihov život je jednoličan, dani im se stapaju jedan u drugi i sve što rade, svaka sreća, radost i strast se čini kao jurnjava za nečim što ih nikada neće u potpunosti zadovoljiti. Život kao takav je jalov.
„Svakodnevni život je samo pitanje obrasca kojim ga ljudi i žene oblikuju: pitanje stila, rekli bi umetnici. A priroda tog obrasca je veoma bitna, dok se dani nižu jedan za drugim. Pa ipak, stvarnost leži daleko iza toga, nepromenjiva: i ona je ritual, u stvari. Stvarnost je često vrlo opasna, i ona vas upozorava da je se klonite. “
Stvarnost je objašnjena kroz religiju. Odnosno, bog se nalazi u toj stvarnosti, u tom primarnom sloju života koji je jednostavno prazan i indiferentan. Sama naratorka priče ovo i (pred)oseća; i shvata, sada kada je starica, da je ceo život provela samo zadovoljavajuće i da neće moći da ga provede na ispunjujući način i tom spoznajom gubi svoju dušu, odnosno, može samo da čeka, a ne da živi, dok fizički ne umre.
Taj psihološki užas se naslućuje i na početku sa njenom spoznajom o događajima u kući. I tako ulazimo u naopak svet gde sluškinje pričaju nerazgovetno i gde se njena kuća nalazi i fizički i metaforično na putu do groblja.
NIEMANDSWASSER
Iako je naracija priče u celini deskriptivna, opisuje se kao tragedija, ima određenih elemenata atmosfere, vizuelnog prikaza jezera koji su teskobni i nelagodni, a u isto vreme estetični. Upečatljivo je kako pisac integriše karakter i lik princa u samu energiju jezera. Mrtvo srce, ledeno jezero. Može se primetiti da je dva puta pomenuto prljavo ogledalo ili staklo i kako princ preferira da je prljavo, što može da ukazuje na namerno sakrivanje od kristalno jasne istine – pa ulaskom u ledeno, kristalno (jasno) jezero označava ponor u mračne delove duše. Uz to označava i samu prljavštinu, bolest srca. Sve se čini kao da je pisac pisao priču u službi njenog kraja, kako bi pojačao tu atmosferu, njegov smisao i doživljaj jer je on odlično povezao sve motive i pojave u priči.
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNE MLADE DEVOJKE
Gotička verzija Gordosti i predrasude. Kažem tako zato što je radnja smeštena u doba balova, kontesa, vojvoda i lepih haljina, sa protagonistkinjom koja osuđuje sve, sve dok ne dođe gord mladić koji joj menja mišljenje i perspektivu. Druga polovina priče sadrži element paranormalnog i kroz celokupnu priču se prožima element uzvišenog gotika – izolovanost mlade devojke. Iako je izražena i fizički, u smislu da retko kad izlazi i ne razgovara sa svojim roditeljima, a kamoli sa ljudima van njene porodice, ona je mnogo više izražena u njenim stavovima o drugima, ima kompleks „posebne pahuljice“ i nijedan čovek nije dostojan njenog vremena, jer ne odgovara njenim standardima. Još gore ima mišljenje o svom polu sudeći po nekoliko rečenica iz njenog dnevnika koji izričito sadrže frazu „Mrzim žene koje su…“. Pored toga se dosta žali na to što je sve ogromno, tuđa zemlja, kuće, pa čak i njen krevet iz čega se može zaključiti da ima izvestan vid agorafobije ili, jednostavno, anksioznost od bilo kakvog spoljašnjeg sveta. Po njenoj priči o majci i ocu, može se shvatiti da su oni uticali na stvaranje takvih stavova svojim konzervativnim ubeđenjima, tako da devojci koja je „zatočena“ u takvoj situaciji ne preostaje ništa drugo nego da svoje vreme provede samo čitajući. Sve dok ne dođe „visoki, crni stranac“ i preokrene joj mišljenje, nasilno joj pokazujući ispravan put u sredinu u kojoj može da se uklopi. Nakon te spoznaje, otkrivanja njenog karaktera, ona postaje opsesivna za predstojećim novim životom, koji joj postaje više smislen i prirodan, tako izvitoperen, ali u skladu sa spoljašnjim svetom dok ne doživi fizičku, stravičnu, transformaciju na kraju priče uz, sumnjam, “pomoć” sopstvene majke.
KONAČIŠTE
Najinteresantnija priča u celoj zbirci zato što strava kreće da se gradi od samog početka koji ima odličan temelj za to – čovek se gubi, sam, na putu do kuće i skoro bez goriva, pa onda nailazi na hotel. Svaki detalj u priči je bio tako zlokoban, izokrenut, naravno – na svojstven način. Njegov stil pisanja tera čitaoca da oseti svaki deo tog hotela od kojeg se ledi krv u žilama. Najbolji deo svega ovoga jeste to što, u suštini, nije ništa objašnjeno šta se dešava, tako da za čitaocem pored prirodne jeze ostaje misterija koja istu tu pojačava. Zna se samo da stanari tog hotela dobrovoljno i vrlo lako dozvoljavaju sebi da budu uspavani, mentalno i fizički, bez ikakvog pritiska na njihovim živcima, što bi bio san svakog čoveka i da nešto tu činjenicu iskorišćava.
ISTI TAJ PAS
Klasična priča o kletvi. Pisac promućurno sakriva detalje o ubistvu/smrti kako bi odvratne i jezive detalje ostavio našoj mašti. Tragičan je element nemogućnosti da nastaviš dalje, za Meri i Hilari, mada, možda je to što je Meri viđena i po drugi put odraz Hilarijeve nemogućnosti da nastavi dalje, stimulisana njegovom psihom.
UPOZNATI GOSPODINA MILARA
Odlična gradacija u ovoj priči iskrene strave. Misterijom je obavijen ceo događaj, jer ga pratimo iz ugla nepouzdanog pripovedača, koji je čisti svedok, a ne njegova žrtva. Posledice su opipljive.
Kroz celu priče je prožet motiv praznine, bezličnosti korporacije i svih koji joj pripadaju i to se izražava na vizuelan i auditivan način, iako nije dovoljno intelektualno izrađen da se o njoj izvlače zaključci (kao što je, na primer, kod Ligotija). Samo se ističe strah da će ceo poslovni svet takav postati i da će ovaj izuzetak postati pravilo.
O gospodinu Milaru ne znamo puno, jer ga ni sam narator ne zna. Zna samo kakav mu je utisak o njemu i njegovim akcijama. Znamo samo da se čini kao da je Milar odavno odustao od ovog sveta i da je zatočen njegovim strahovima, „ukleta duša“ kako ga je narator nazvao.
„Breme misli ga je odavno isteralo iz sopstvene ličnosti, pa čak i kad je bio sam. Postao je hodajuća školjka iz koje je odzvanjao eho blebetanja sveta.“
Jedino što možemo uraditi kao čitaoci jeste da pratimo događaje iz Rojevog ugla i da budemo preplašeni zajedno sa njim. A ti događaji su savršeno tempirani u celom tom konceptu gradacije. Naime, postoje buka i česti, čudni posetioci što nije ništa po sebi neobično, samo indikator lošeg komšije. Onda se javlja buka koja se ne čini ljudskom i miris groblja od kojih je Roj, s pravom, pobegao pre nego što je razaznao uzrok toga i sledeća pojava, koja je posebno upečatljiva, jeste pojava grubijana (koji je bio čest posetilac Milara) kod Roja da bi ga nenamerno obavestio o dolasku katastrofe u kući govoreći da on neće biti tu. Kraj same priče daje zaslužen i zadovoljavajući kraj samog užasa.
Šta je inspirisalo ovakve pojave? Možemo samo da spekulišemo zajedno sa naratorom koji jedino što može da pretpostavlja jeste da gospodin Milar lično nije prouzrokovao nikakvo zlo, ali je uklet zbog toga što svakako je nešto prouzrokovao što bi htelo da nanese zlo njemu i njegovoj okolini.
ČUVAR ČASOVNIKA
Priča je smeštena nedugo nakon Drugog svetskog rata i taj period je isto toliko inspiracija zlu, koliko i sam rat, kada preživeli postaju žrtve navikavanja na novi svetski poredak, na vođenje života sa toliko izgubljenim – njihovo rodno mesto, obrazovanje, posao, porodica i prijatelji. To je i atmosfera cele priče. Časovnici predstavljaju nešto što je ženi našeg naratora, Ursuli, veoma milo i izgubljeno. Naime, njen otac koji je poginuo u ratu je bio proizvođač satova. U ovom kontekstu se može reći da časovnici preuzimaju duh njenog oca.
Predstavljeni su načini na koji su Ursula i Džo hteli da pobegnu od psihičkih posledica rata, jer u materijalnom smislu ne mogu, u vidu njihove ljubavi koja predstavlja odvraćanje pažnje ili preusmeravanje misli od rata i njegovih žrtava.
“Ne bi bilo mudro očekivati da takva sreća potraje, i ja sada uviđam kako sam vrlo davno prestao da očekujem bilo šta takvo. Naša sreća nije bila od ovoga sveta, sveta odraslih, gde je sreća samo teorija. Ursula i ja smo bili srećni kao što su deca srećna. I šta bismo onda mogli da očekujemo? Ali sve druge sreće su samo mirenje sa sudbinom, a ponekad i prihvatanje bednog poraza.”
Ovaj citat predstavlja Džoova razmišljanja o njegovom medenom mesecu i njega brine razmišljanje o dužini braka i šta ona može pored sreće i ljubavi da donese, ili umesto njih, pogotovo u ovakvim uslovima života.
Motiv časovnika predstavlja zlo koje život može da donese ili teskobu na koju te može podsetiti.
“Kada bi se čitav takav hor začuo u jednoj istoj kući, stvarao se utisak nekog mračnog proplanka na kom se nesretni putnik našao ostavljen – ili se prosto izgubio”
Časovnici, pored toga što kazuju tačno vreme, ukazuju i na vreme koje je proteklo – izgubljeno vreme. I kao takav mač sa dve oštrice, da se zaključiti da Ursulu podsećaju na srećan period njene mladosti i na njenu živu porodicu, pa ih zato toliko i prikuplja, ali kad god je muž upita u vezi njih, ona u trenutku zaćuti, “ugasi se”, zato što je u isto vreme časovnici podsećaju na to da ona više nema svoju mladost, svoje rodno mesto, kao ni svoju porodicu. Časovnici više ne utiču na nju isto – nekada su joj pružili slatkoću nostalgije, sad joj samo predstavljaju teret, pritisak neminovne depresije koja se na nju odražava ponajviše fizički (seda kosa, osušenost), ali i psihički (ne uživa više u braku, u ljubavi).
Poslednja scena, gde ona pokušava da se otarasi časovnika, metaforički predstavlja pokušaj izbacivanja svih uspomena i zla koje su one donele iz glave, ali joj to jedva uspeva i za sobom ipak ostavlja par časovnika u kući.
Pepeo reči 